Negde pred leto 2012.godine upala sam slučajno na fejsu u nečije slike sa prelepim plazama. Lokacija-Elafonisos. Zvučalo je grčki ali mi nije bilo poznato. Malo sam istaživala i odusevila se. Grčki Maldivi! To je prvo što sam videla i rešila da moramo ići jednog dana. Nažalost, leta 2012.godine nismo imali auto za ovo putešetvije, sledeće smo imali auto ali zahvaljujući njemu budžet nam nije dozvolio takak poduhvat i konačno, prilika se stvorila tek leta 2014.godine.
Planovi su krenuli još od januara. Našim prijateljima se dopala organizacija pa su se priključili i išli smo jednim kolima. Prava avantura je bila upakovati prtljag za nas četvoro u jedan auto ali prebrodili smo i to. 🙂
Krenuli smo 27.juna oko pola četiri posle podne.
Oko jedan sat posle ponoći (po srpskom vremenu) i devet sati voznje, stigli smo u Leptokariju. Otišli smo u Beach Bar Ekati da se pozdravimo sa drugarom a tamo nas dočekala srpska žurka uz Cecinu pesmu. Dakle, vise “naših” nego “njihovih”. 😀 Posle kraće pauze nastavili smo put bez dužih zadržavanja osim za gorivo.
Prava zabuna je nastala kada je trebalo odluciti na koju naplatnu rampu ići.
Sledeća pauza nam je bila na Korintskom kanalu. Ukoliko imate nameru da ga posetite, obratite pažnju na isključenja jer autoput vodi preko kanala i možete ga preći a da i ne primetite. Ili u navigaciju unesite posetu ovom mestu. Kanal odvaja poluostrvo Peloponez od kopna Grčke i na taj način ga čini ostvom.
Pošto smo vozili auto na plin, velika briga su nam bile gasne pumpe koje rade celu noć. Na svu sreću imalo ih je dosta. Izvukli smo koordinate od nekoliko i rešili da ipak ne reskiramo sa poslednjom na Peloponezu već da pre trajekta sipamo plin na pretposlednjoj. Odatle smo svratili u Lidl u Skali (potpuno bespotrebno jer smo kupili samo čokoladne pahuljice i sladoled ali…) i tu je zurka pocela. Tih 60-70km nas je navigacija vodila u mestašca sa uskim uličicama, pa nas vraćala do mora, a onda u pomorandže, pa sve tako u krug. Ma, milina! Gde smo pogrešili, ne znamo ali bitno je da se tuda nismo vratili. 😀
U jedan sat po grčkom vremenu smo se ukrcali na trajekt u mestu Punta. Cena je bila 10e za auto i 1e po čoveku. Platili smo trajekt i konačno krenuli da se divimo nestvarnoj boji mora između kopna i ostrva.
Smeštaj smo našli u hotelu Edem i bili smo blizu plaže u samom mestu. Cena je bila 350e ali smo i prijatelji i mi dobili po apartman. Dakle, spavaća soba odvojena od kuhinje (sa trpezarijskim delom) u kojoj se nalazio jos jedan ležaj.
Na terasi smo imali sto i stolice, takođe, s tim što su nama dali apartman koji je imao dve terase. Preko jedne se ulazilo u sobu a na drugu smo imali izlaz iz spavaće sobe i ona je gledala na ulicu. I na kuću preko puta. Čežnjivo sam gledala deset dana Italijane kako uživaju na ovoj prelepoj terasi. Već iduće godine i sama sam uživala na terasi iznad a prošlog septembra baš na ovoj. 😀
Ljudi, sanjajte! I želite! Čudo se ponekad dosadjuje. 😉
Mesto Elafonisos je maleno ali je najveće na ostrvu. Iako tako malo, ima svega-restorana, kafića, prodavnica, pekara, prodavnica suvenira, …
Na putu do Sarakiniko zaliva i Simos plaže (razloga našeg odlaska na Elafonisos) nalazi se mala plaža Lefki koja se takođe može pohvaliti prelepom bojom mora.
A sada, njihovo velicnastvo-Simos i Sarakiniko zaliv.
Još jedna prelepa plaža na ostrvu je Panagitsa.
Jedan dan je vetar duvao nenormalno. More je bilo uzburkano, sa terase je delovalo i muljavo, a na plaži nije imalo šanse da se sedi jer je pesak leteo na sve strane. To nisam nikada dozivela. Isli smo do Panagitse ali nismo mogli tamo da ostanemo. Ni na plaži ispred hotela nije bilo nikoga.
Krenuli smo da se provozamo uz jedno brdo jer izbora tamo nema mnogo. 😀 Put je bio loš pa smo ostavili auto i krenuli malo peške da vidimo sta ima gore. A gore ima gradska deponija! Toliko o pokušaju izleta na ovom malenom ostrvu. Šta ćemo, vratimo se nazad i rešimo da vidimo kakvo je stanje na Sarakiniko plaži. I, ljudi moji, neverovatno ali istinito, doceka nas ova divota!
Vetar duva, pesak leti i bocka u leđa da boli. Na plaži se opstaje samo ako se sedi na jednom kraju peškira a drugi se podigne preko ledja (i glave, ko nema šešir) a u vodi MILINA! Toplo, čisto, savrseno! Neverovatna situacija. I od tada mi je malo jasnije kada se ljudi raspituju koliko je vetrovito mesto u kome žele da provedu odmor. 🙂
Jedna lepota od mora nigde viđena pre ovog ostrva.
U toku boravka, jedan dan smo išli na izlet. Počeo je sa željom da vidimo pećinu Kastania.
Na putu do pećine smo svratili u mesto Neapoli, desetak kilometara od Punte, da se raspitamo gde je tačno pećina. Parkirali smo se i pošli da trazimo nekoga da nas uputi. Naišli smo na nekog finog čoveka, sve nam lepo objasnio i mi smo pošli kuda nas je i usmerio. Posle nekoliko minuta vožnje auto iza je počeo da nam blica i svira, čovek iz kola da pokazuje nešto. Mi smo malo usporili da ga propustimo ali u toku preticanja smo videli da je to čovek koji nam je pokazao put za pećinu. Vozi on tako uporedo sa nama i pokazuje da stanemo. Mi se prestravili! Izašli smo već bili iz grada, on nas zaustavlja, nigde nikoga nema, ma mi čitav film razvili u tih nekoliko minuta. Stanemo mi ipak, čovek otvorio prozor, otvorim i ja i on kaze-Dođi ovamo! A ja kazem-ZAŠTO? Čovek meni-Da vam kažem nešto. Onda ja-ŠTA? A sve tako izbezumljeno na njega, a on kaze-Ne znam da li radi pećina, vratite se u grad i tamo gde ste skrenuli levo imate info tablu da vidite radno vreme. Put je vijugav do pećine, pa da ne idete džabe! 😀
Ahahhahaah pa mi nismo verovali! Ja izađem iz kola, počnem da se zahvaljujem, a on kaže-Ma, ništa, žao mi da idete ako ne radi! Upali kola i vrati se u grad, a i mi za njim.
Eto, ima dobrih ljudi. Mnogo dobrih!
ALI, na info tabli pise da pećina početkom jula radi samo subotom i nedeljom i tek od 7.jula svaki dan. Mi gledamo kao da će nesto da se promeni ako dovoljno dugo posmatramo tablu, hoćemo da plačemo. Piše i da moze da se pozove neki broj za informacije. Preko puta trafika i apoteka. Odem do trafike da kupim karticu da zovemo ali čovek samo govori-No English! Uđem u apoteku, očajna, a žena na svu sreću priča engleski. Objasnim joj u čemu je problem a ona kaze da sačekam da će ona da obavi jedan telefonski poziv. Zavrsi ona i kaze-Baš imate sreće! Danas ide organizovano grupa iz jednog hotela pa mozete da udjete sa njima.
Trcim ja napolje da javim ostatku ekipe da ipak ima nade da posetimo pećinu a ona za mnom viče da ne žurimo. Put do tamo je fenomenalan- pogled na more, prolazi se kroz mestasca u brdu i prelepe predele.
Stigli smo i do pećine a tamo-zaključana kapija. Kada smo svaku nadu izgubili da ćemo je posetiti, videli smo autobus kako se probija kroz sve one krivine. Tada sam ukapirala i zašto mi je žena iz apoteke rekla da ne žurimo. Valjda da ne čekamo toliko. U grupi su bili penzioneri, Grci, i vodič nam je glat rekla da nema šanse da uđemo, da je to organizovana poseta, da nismo najavljeni, da… a ja kažem-Kako nismo najavljeni, pa žena iz apoteke je zvala! Gleda me žena pa ne veruje šta pričam-Iz koje apoteke? Posle malo objašnjavanja i malo više moljakanja sa naše strane 😀 reče da sa njom niko nije pričao ali će nas ipak pustiti kad smo već došli. Ulaz u pećinu je u onoj kao kućici na levoj strani slike.
Slikanje je zabranjeno ali pošto se ostatak ekipe nije slagao sa mnom u poštovanju pravila, mi danas imamo dve-tri slike iz pećine. I one ne mogu da dočaraju ni deo onoga što smo tamo videli. Po izlasku smo kupili razglednice. Ova nam je jedna od lepših pećinakoje smo obišli.
Vredelo je truda i cimanja.
U vožnji nazad smo jos više uzivali jer smo ipak posetili pećinu. Na slici je gradić Neapoli i ostrvo Elafonisos. Celo!
U pećini smo dobili brošuru o celoj oblasti Lakonija, pa smo pošli da vidimo i plažu sa okamenjenom šumom. Na našu žalost, vrućina je bila velika, put loš, krenuli smo čak peške ali smo na kraju odustali. Na prvom sledećem skretanju ka moru smo pokušali da nađemo bilo kakvu plažu ali smo nabasali na ovu malu luku-Profitis Ilias. Puno čamičića i brodića, poneka kuća ali nigde jednog čoveka!
Već na sledećem skretanju smo imali više sreće, pa smo osveženje potražili na plaži Amitsa sa crnim peskom.
Posle osveženja, nastavili smo put ka Monemvasiji. Monemvasija je jako neobičan gradić u steni.
Ovde smo napravili pauzu za jedno kupanje i kafu jer je još uvek bilo vrućina za šetnju. U steni nas je sačekalo ovo:
Gradic je u stazicama i stepenicama. Ulica nema. Automobili se ostavljaju na parkingu ispred kapije a kada se on napuni, onda pored puta, uz stenu.
A oko grada-čisto i bistro more.
U kafić Emvasis smo se smestili da popijemo kafu i uživamo u pogledu. Bašta je na krovu.
Uveče smo uhvatili trajekt i vratili se na Elafonisos. A tamo imaju čudne ljubimce. 😀
Jedan dan smo išli na kupanje u Puntu. Desno od pristaništa nalazi se peščana plaža i za one koji vole ronjenje-potopljeni grad Pavlopetri. Bili su i protesti na ostrvu zbog velikih brodova koji tuda prolaze.
Trajekt do ostrva putuje deset minuta, tako da čim izađete iz kola i smestite se da uživate, već morate da se pripremite za iskrcavanje.
Podvodni svet je fenomenalan. Ovde, na ostrvu a i oko Monemvasije.
Zalazak sunca je takođe fenomenalan.
Bilo je lepo dok je trajalo ali smo na kraju jednog ranog jutra morali da se pozdravimo sa ovim lepim ostrvom i da krenemo dalje po planu puta. Već u sedam smo bili na trajektu orni za nastavak putovanja.
U povratku smo svratili na poslednju pumpu sa plinom na Peloponezu (sada prvu) i dalje put nastavili novim putem, bez vijuganja po brdima i malim mestima. 😀
Sledeća stanica nam je bio Epidaurus. Prosli smo pored Nafplia ali nismo imali vremena za obilazak, čekao nas je dug put.
Iiiiiiiiiiiii stigli smo! Epidaurus!
Moćno izleda. Imali smo sreću da je neki vodič svojoj grupi čitao nešto iz centra teatra pa smo mogli da čujemo kako je akustika stvarno savršena i da vrhu.
Onda smo svratili na kupanje u Novi Epidaurus. Mir, tišina, zelena brda se ogledaju u moru, baš lepo mesto za pauzu od puta ka Atini, našoj sledećoj destinaciji.
I onda još poneka pauza za slikanje i uživanje u pogledu. I sendvičima.
U Atini smo bili smešteni u hotelu Nana. Bili smo zadovoljni uslugom. Jednu noć smo rezervisali sa doručkom. To nas je koštalo 28e za dvoje. Auto smo mogli da ostavimo tačno ispred vrata hotela. Hotel je bio sa tri zvezvice. Sada je to hotel Socratos i nije više tako jeftin.
Kada smo stigli, malo smo se osvežili i krenuli u obilazak. Krenuli smo prvo ka Akropolju.
I nismo dugo lutali.
Kao što ste videli, kod mene nećete naći neke istorijske podatke o lokalitetima koje posećujem. To je iz prostog razloga što se sve može naći na interenetu. Ono što je ideja mog pisanja jeste da prikažem da za putovanja nije potreban ogroman budžet već malo organizacije i još malo istraživanja. 😀
Posle Akropolja, otišli smo na večeru u najstariju i najpoznatiju četvrt Atine-Plaku.
A onda i na smenu straže ispred Parlamenta.
Malo je jedan dan u Atini ali ja uvek pođem od toga da je bolje i to nego ništa. Zadovoljni smo kako smo iskoristili vreme.
Ujutru smo se posle doručka uputili u Pirej i na još jedno plivanje u okolini Atine.
Plažama oko Atine nismo oduševljeni. Ili nismo imali sreće. Svraćali smo na tri ali nam se nisu svidele. Oko tri smo krenuli polako ka Srbiji i posle pet sati voznje sa kraćim pauzama, stigli smo u Leptokariju, nase omiljeno mesto u Grčkoj. Obavezna duza pauza je ovde, da se vidimo sa prijateljima i da jedemo najbolji giros i kolače. Stiže slika kolača, gros smo pojeli. 😀
Oko jedanaest uveče, teška srca, krenuli smo kući prepuni utisaka.
Popovic Slađana 