Već naredne godine, odlučili smo da idemo opet na Elafonisos.
Plan je da bio da idemo drugom stranom do Peloponeza. Preko Arte, ne na Atinu. Noću da putujemo da bismo ujutru uzeli neki smestaj posle Patre (Kalo Nero, Zaharo,…) i pokušali da obiđemo Olimpiju a onda sledeći dan lagano ka Elafonisosu sa pauzama za neki obilazak i kupanje. U povratku Tolo-jedno noćenje i otišli bismo do Nafplia. Povratak preko Lutrakija i Leptokarije.
Počelo je tako što je moj muž na dan putovanja ustao u 7 sati ujutru i nije mogao da spava. A onda ni u podne, kada je otišao da se odmori, nije mogao da zaspi. I tako smo rešili da umesto uveče krenemo u 15h pa da odmaramo usput. Nužda zakon menja. 🙂
Krenuli smo na Peloponez zapadnom stranom preko Arte i Patre. Ideja je bila da ono što ne damo za putorine potrošimo na prenoćište do Elafonisosa i tako vidimo nešto novo. Negde oko pola dva na putu ka Arti, mužu se pridremalo pa smo rešili da napravimo malu pauzu. Mala pauza je potrajala do 4h!!! Odnosno, 5h po grčkom. Nismo tako planirali da putujemo ali ispostavilo se da je to super stvar jer smo put nastavili skroz odmorni.
Odabrali smo da na Peloponez stignemo trajektom iz Antiria. Oko 9 sati ukrcali smo se na trajekt za Peloponez. Cena je 6,5e. Plaća se samo za auto, putnici ne.
Ovo je bio divan način da se započne dan (mada smo milo okasnili) i napravi kraća pauza. Trajekt ide oko dvadesetak minuta i pogled na most je predivan.
Odatle smo krenuli ka Kiparisiji gde smo rezervisali smestaj za jednu noć. Smestili smo se u Mixalareas Apartments i bili smo zadovoljni. Sve je bilo čisto i sređeno, u sobi nas je čekalo slatko i po kolač. Imali smo sto i stolice na terasi a još jedan komplet je bio u sobi sa sve etiketama. 🙂
Moram da kažem da je put od Patre do Kiparisije stvarno super. Priroda prelepa, pogled na more i most, ma savršeno. I tu smo isli putem bez putarina tako da smo zbog prolaska kroz naseljena mesta morali sporije da vozimo i samim tim više uživamo u okolini.
Kiparisiju smo odabrali jer smo u stvari hteli kupaje u mestu Kalo Nero a tamo je smeštaj bio mnogo skuplji. U Kalo Nero nam se islo jer tamo dolaze kornjače sa Zakintosa i hteli smo malo da se druzimo sa njima. 😀 Čim smo se smestili, otišli smo u 7km udaljeno Kalo Nero. Samo mesto je malo, bukvalno jedna ulica ispod magistrale. Na plaži skoro da i nije bilo ljudi mada je bio 15.jun. More je lepo i čisto ali plažom nismo bili odusevljeni. Naravno da kornjace nismo sreli jer je voda bila LEDENA. 😀
Pomalo razočarani što nismo sreli kornjače, otišli smo u Kiparisiju na ručak i onda smo tamo ostali na plaži. A tamo je bilo toliko vruće da smo se bukvalno kuvali u 7h uveče. More je bilo mnogo toplije. A možda je nama to samo tako izgledalo jer smo se malo odmorili i najeli. 🙂
Mesto Kiparisija je veće nego sto smo očekivali, lepo sređeno, ima trg sa palmama i fontanom a okolo su kafici i mnogo je lepsi nego na slikama koje ja imam. 😀
Žao mi je što nemam slike koje bi bolje prikazale ovaj trg ali mi smo bili gladni i umorni i samo smo trazili giros i kolače. Posle smo bili siti i umorni i žurili na spavanje da bismo ujutru nastavili put. 🙂
Iznenađenje je bila cena gorosa od 1,5e. Cene kolača su niže nego u Olimpskoj regiji, recimo. Cene po prodavnicama isto niže nego u ostatku Grcke.
Ujutru smo nastavili ka sledećoj destinaciji-Kalamati. Od Kiparisije je udaljena oko sat vožnje ako se ne ide autoputem. Kalamata je ogroman grad, svuda nešto rade, renoviraju, kopaju ulice, haos i gužva. Malo nas je podsetila na Solun. Parking u gradu je bio nemoguća misija. Otisli smo do plaže, parkirali se i rešili da tu provedemo pre podne a onda da nastavimo ka Elafonisosu bez nekih obilazaka, samo dan na plaži.
Ideja je bila da pre Kalamate odemo na plažu Voidokilija ali smo to ostavili za neki drugi put, zajedno sa Olimpijom koju smo takođe preskočili. Rešili smo ne idemo u obilaske pošto-poto, cilj je bio i da se odmorimo. 🙂
Iz Kalamate smo krenuli negde oko jedan ka Sparti. Put je vijugav, pun serpentina, ima oko 60km i putovali smo sat vremena. Navigacija na telefonu nam je “pokazala” fotoaparat negde na tom putu pa smo rešili da je poslušamo i svratimo. Parkirali smo kola i krenuli u to mestašce peske. Sreli smo samo jednu stariju zenu koja je radila u prodavnici. Mir, tišina, uličice od kamena i jedna crkva. Otisli smo do crkve i tu ostali bez teksta na pogled. Sve serpentine kroz koje smo prosli kao na dlanu. Još jedna neverovatna stvar, vrućina je bila strašna, ni daska vetra, a samo ispod jednog drveta duva neviđeno.
Od Sparte smo krenuli poznatim putem ka Elafonisosu. Boja mora nas je opet oduševila.
Što se smeštaja tiče, prošle godine sam provela 10 dana gledajući u kuću preko puta sa prelepim terasama i ljuljaškama na njima, pa smo ove i otišli tamo. Oko cene smo vodili pregovore i Grkinja je na kraju popustila ali nas je zamolila da ne pričamo koju smo cenu dobili, pa ću to i ispoštovati. Po dolasku sačekalo nas je ovo:
Divota! Deset dana raja na rajkom ostrvu!
Prvi da smo se kupali na plaži preko puta vile jer smo da ostrvo stigli kasno po podne.
Kao što sam već rekla na postu o Kikladima mnogo volim da slavim rođendan na moru, pa mi je tako “zapalo” i te godine na Elafonisosu.
Posle doručka i torte, krenuli smo u obilaske. Na plaži Panagitsa smo bili skoro sami. Odnosno, jedini sa svojim ležaljkama.
Simos plaža je najlepsa rano ujutru kada je sve mirno.
U produžetku nje, Sarakiniko.
Za razliku od prošle godine, ove smo imali prilike da vidimo i oblake.
Mala plaža ali ništa manje lepa, Lefki. Slika ne može ni da dočara prelepe boje mora i neba.
Išli smo na plažu u mestu Punta odakle kreću trajekti za Elafonisos. Vožnja traje 10 minuta i cena je 1e po osobi. Za auto je 10e. Mi smo išli bez kola jer je plaža blizu polaska trajekta. I pored blizine “luke” voda je kristalno čista. Opet smo bili sami na plazi. 🙂
Na plaži Sarakiniko, skoro svakoga dana posle podne bili su talasi. Voda je bila topla i mada je pesak na dnu, nije bilo mutno kada su talasi. Stvarno super!
Te godine smo svraćali na jos jedno mesto na kupanje. Videli smo da pored puta ima silaz na plažu ali sa stenama. Rešili smo da siđemo i nismo se pokajali. Neko je izgleda bio vredan i utabao stazicu kroz mali deo sa travom i mi smo bili zahvalni. Bilo je dosta ježeva ali je moglo da se uđe i nesmetano pliva.
Mada oblaci nisu zanimljivi na moru, mi smo uživali u bojama. Jedno veče je čak i kišica počela. Mi smo došli do zaključka da kiša neće biti opasna jer niko nije sklanjao stolice, suvenire,… i tako je bilo. Prestalo je posle 5 minuta.
Mesto Elafonisos je lepo ali baš malo. Ako je neko za provod i žurke, neće se ovde usrećiti. Ima kafića ali ne i ludog noćnog provoda.
Jedino što liči na klub neki ili diskoteku opet ove godine nismo zatekli da radi. I dalje se sve peče na suncu ali su nam rekli da sa radom počinje tek u julu. Prošle godine nije radilo ni u julu.
Naš smeštaj prošle godine (desno) i naš smeštaj ove godine (levo).
Pogled na kopno i Neapoli jednog vetrovitog dana.
Bilo je na Sarakiniku i mirnih dana.
Isli smo na brdašce odakle se vide obe plaze i sprud izmedju njih. Sa jedne strane more i Kitira.
Sa druge Sarakiniko i Simos.
Još jednom smo išli u Puntu na kupanje. Tu ima potopljeni grad Pavlopetri a pošto muž voli da roni, vratili smo se opet. Plivao je do ostrvceta sa slike i na njegovu ogromnu radost, video je kornjacu. Veliku onu, što smo ih jurili u Kalo Neru.
Doduše, prvo je video njenu senku pa se prestravio a onda se odusevio. 😀
Pod utiskom smo otisli kući i puni sreće Grkinji ispričali da je video kornjaču a ona kaže-E, da ima ih dve ovde na plazi preko puta!
Ahahhaah mi u šoku. Ne znamo od kada su tu jer ih prošle godine nismo sreli. Naravno da smo poslednji dan proveli na plaži ispred vile. I muž je odmah našao kornjaču pa su plivali u duetu.
Plaža ispred vile je lepa ali nije kao ostale na ostrvu. Tu je voda najtoplija a do kopna moze da se prepliva.
I jedan zalazak pred put.
Od Srba smo te godine sreli porodicu iz Niša. Oni su free kamperi i preporučili su nam obilazak Mistre na čemu smo im vrlo zahvalini. Sreli smo i jednog naseg pevača sa zenom i prijateljima. Bio je srećan da ga je tamo neko prepoznao pa smo se i uslikali. 🙂
Poslednje jutro uhvalitili smo trajekt u 7h i krenuli u Mistru.
Mistra se nalazi oko 5km od Sparte i jedan je od očuvanijih lokaliteta u Grčkoj. Ima Donji i Gornji grad, ulaznica je 5e po osobi i vazi za oba dela. Neke crkve se rekonstruišu, a rekonstruiše se i palata ali je svakako vredno obilaska. Takođe, ovde se nalazi i ženski manastir pa je korisno znati zbog oblačenja kada se tamo uputite.
Ne zna se da li je lepši grad ili predeo u koji je smešten. U podnožju tvrđave, nalazi se današnje selo Mistra sa puno lepih taverni, prodavnica suvenira, pekara ali i puno mesta gde se može prenoćiti.
Ali mi se kratko zadržavamo, samo par sličica da napravimo i nastavljamo put u Tolo gde smo preko Booking-a rezervisali smeštaj. Želja nam je bila da obiđemo Nafplio ali smo se smestili u Tolo jer smo našli mnogo povoljniji smeštaj. Jedan od drugog su udaljeni desetak kilometara.
Put do tamo je odličan. Negde pre Tripolisa smo pogrešili i pored navigacije pa su nas dobri ljudi usmerili na pravi put i on je bio nezaboravan. Spustali smo se sa brda sa pogledom na zaliv Argolide i na Nafplio. Nemam slike, samo smo uzivali u pogledu. 🙂
Tolo na nas nije ostavio neki utisak. Plaža je uska, ima mesta za samo jedan red ležaljki tako da ljude sa svojim suncobranima nismo ni videli. Odmah iznad ležaljki, podižu se hoteli i, mada verujem da je tim ljudima lepo da se bude sa pogledom na more, nikako nije lepo da ležis na plaži a red zgrada se podiže na metar iznad tebe.
More je bilo toplo ali i pored toga, rešili smo da se ne kupamo nego malo da prosetamo pa da se osvežimo i krenemo u Nafplio.
Nije nam prioritet bilo kupanje mada smo nasli na internetu da u blizini ima nekoliko plaža koje su bolje od te u samom gradu. Tolo je dobar kao baza za obilazak. Jeftiniji je po svemu od Nafplia.
Smeštajm smo bili zadovoljni. Uplatili smo noćenje sa doručkom i Grk je bio više nego raspoložen da nas ugosti. Prvo nas je vodao po sobama da odaberemo koju ćemo, rekao nam da skuvamo kafu ili čaj ako hocemo, da ga pitamo sve sto nam treba i onda sam ja rešila da ga pitam ima li šanse da proveri sta nam sa USB-om nije kako treba, pun muzike a neće da radi nijedna pesma. On ustane od kompa i kaze-Samo izvoli, ne znam ja nista oko toga! i ostavi me samu na recepcji. Ujutru nas je pitao sta volimo za doručak i bio je bas ljubazan sve vreme boravka. Kaze da mu Grci daju lose ocene na Booking-u jer mu je nameštaj staromodan. Mi nismo očekivali luksuz, znamo sta smo uplatili i bilo nam je ok. Hotel se zove Katerina. Imali smo parking u hladu, to nam je bilo super. Platili smo 27e noćenje sa doručkom za dvoje. Rekao je i da mu se drugi put obratimo direktno i biće jeftinije. 🙂
Terasa nam je imala bocni pogled na more. Evo jedne slike.
Kada smo se smestili i došli sebi od puta i vrućine, otisli smo u Nafplio. Tu smo bili oduševljeni!!!
- Nafplio
Nafplio
Vreme se oblačalo ali je prošlo bez kiše.
Nafplio nam se jako svideo, nadam se da ćemo se ovde vratiti, ostalo je još mnogo toga da vidimo. Ima puno Britanaca i cene su prilagođene njima. Ukoliko rešimo opet u ovaj kraj, ne menjamo Tolo i naseg Grka.
Sutradan posle doručka smo polako pošli nazad ali smo rešili jos malo da obilazimo pa smo tako posle sat vremena voznje i prelaska preko Korintskog kanala uz obavezno zaustavljanje, stigli u Lutraki. O Lutrakiju smo dosta slušali, pa smo rešili da svratimo i vidimo kako je pa mozda nekad da se vratimo na duze. Međutim, kako smo bili u junu, van sezone, ljudi nije bilo, puste ulice i plaže, delovalo je sablasno. Na Elafonisosu su nam jako prijale puste plaze ali ovamo sve ogromni hoteli, veliko šetalište, a sve pusto. Neki hoteli su bili čak i zatvoreni. Grad je lep, sredjen i uredjen, ima lepih parkova i po natpisima na radnjama rekla bih da ima dosta Ceha i Rusa. Odnosno, da njih očekuju jer ih nismo sretali.
Onda smo rešili kada smo već tu, da odemo 4km nazad da vidimo i drugi most preko Korintskog kanala, onaj drveni sto se spušta.
Opet smo na kratko prešli na Peloponez pa se vratili. Most se nije spustao ali smo imali lep pogled na drugi most i na kanal.
Onda uključimo navigaciju a ona nam kaze da se opet vratimo na Peloponez pa opet na prvi most i pravac Leptokarija, naše sledeće odredište. Tako smo mi toga dana pet puta presli Korintski kanal. 😀
Za razliku od prošle godine, kada smo išli autoputem ka Atini, ovaj put smo rešili da koristimo put paralelan sa njim. Putevi su dobri ali smo mi umesto da idemo tim putem do Elefsine a onda preko brda na Thivu, rešili da taj put uz more napustimo kod Megare i uključimo se na taj planinski. Ispostaviće se da smo tu napravili ogromnu grešku jer smo odmah na početku tog puta ili bolje reći putića upali u dve ogromne rupe na putu. I jedine. Gledamo gde smo, put uzak, masline okolo i više ništa. Ni kola ni ljudi, ni kuća. Smejemo se mi tako-E, gde smo dosli ahahha! i samo počinje nešto da lupa na kolima. Prvo malo pa onda malo više. Stanemo mi, nema ništa. Krenemo polako, ne čuje se. Malo brže, lupa li lupa. Opet stanemo, sve ispregledamo, nema nitta mi pustimo muziku i nastavimo.
Konačno se dokopamo tog poznatog puta ka Thivi i tu već nešto počne ozbiljno da lupa. Izađemo opet iz kola, krenem ja polako da vozim na proširenju, muž da vidi šta je, ma ništa. Izađem ja iz kola, mislim šta ćemo. U tom momentu smo nekih 300km od Leptokarije, u planini, na magistralnom putu. Kad ide muž i kaže-Ženo, našao sam šta je, sada ću da sredim samo mi treba skalpel! Ja u nesvest da padnem! Tada kada smo upali u rupe, pocepali smo gumu, ne znam kako da objasnim ali kao da je krenula da se lista i jedno parče širine pola cm ali duzine 15 se odvojilo kao trka i kako idemo-lupa u branik. Odseče on to parče i mi nastavimo put. Od Thive smo išli autoputem kao i prošle godine. Samo smo napravili jedan izlazak sa autoputa da svratimo do Termopila. Ali nismo se zadrzavali.
Samo što smo prošli Tembi i crkvu Svete Paraskeve gde nismo svraćali zato smo bili nekoliko godina pre toga a i gužva neka bila, krenu moja vrata da se tresu. Kaže muž-A u, bre, nisi zatvorila vrata. Nema veze zaključaj ih sad! Ja kažem-Kako nisam vozimo se preko 100km i ništa a sad se tresu. Mogu i da ih zaključam ali mislim da ce da otpadnu.
I onda kreće ceo auto da se trese. Stanemo odmah, pomislimo da je guma ona sto se nacela, izđe muž i kaže-Nije ta što se načela ali jeste druga! Sreća u nesreći je da je skoro preko puta bila pumpa. Tu pređemo, zamenimo gumu i nastavimo. Problem je bio sto je naša rezervna guma manja nego ostale tri i što nismo smeli da krenemo za Srbiju bez rezervne zbog one sto je počela da se cepa.
Odahnemo jer smo samo 25km ispred Leptokarije a tamo imamo prijatelje. Nađu oni neke sto prodaju polovne gume ali Grci neće da nam daju gumu, kažu da nemaju istu kao našu. Ja se sada baš ne razumem ali muž kaže-Daj bilo koju koja papše na nase felne, znam da nije isto ali samo do Srbije da dođemo, a Grkinja neće ni da čuje. Samo kaže da nema i ne da da uđemo u radnju da pogledamo sami ima li ili nema. Neće žena da proda gumu, pa to ti je! Neki momci na pumpi nam kažu da u Skotini ima vulkanizer i mi odemo tamo ali nije radio jer je bila nedelja posle podne. Ali je dobra stvar sto je muz video da ima guma koja nam je potrebna.
Ujutru smo došli, kupili jednu polovnu i nastavili put kuci. Naravno da je ona načeta izdržala do Beograda.
Nismo mi u Leptokariji samo jurili gume. Šetali smo uveče, jeli na svetu najbolji giros, kolace, družili se sa prijateljima, išli na plažu.
Vreme nije bilo najlepše ali smo se mi mnogo lepo proveli.
I pored lošeg vremena, bilo je puno ljudi na plaži. A ovo čak i nije u centru gde je najveća gužva.
Eto, ljudi to bi bila naša avantura po Peloponezu. Nadam se da će biti od koristi onima koji odluče da krenu na neko slično putovanje.
Popovic Slađana 